Prikaz - Vesna Kapor o svom romanu Tri samoće
Pisanje kao način otkrivanja večito istih, duboko skrivenih trenutaka kroz koji se prelama čovekov život, a samim tim kvalifikuje i vreme kao ishodište promena i istosti, opsesija je istinskih tragača. Uvek sam, u časovima nedomica, otvarala recimo, Prusta, Dirasovu ili Čeehova. Životi, životi i uvek samo životi ljudi. Trenuci lomljenja epoha, pobeda bilo koje ideje, tehnološki napredak, uvek su, za neke umetnike kao istraživače najbitnijeg, počinjali i završavali nevidljivim treptajima i časovima, izvan budnog oka istorije.
Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari je samo nastavak mog traganja i pokazivanja opštosti kroz pojedinačno, lično. Neće biti ništa novo ako kažem, a reći ću, ova priča me je pronašla. I morala je biti ispisana baš na ovakav način. Zgusnuto, slojevito, nedorečeno. Bolno.
Obezimenjeni grad kao simbol opštosti sveta, obezimenjeni ljudi, koje određuje samo status ili profesija, deo su priče koja može biti smeštena bilo gde i u bilo koji odsečak vremena. S druge strane, ispred, uslovno rečeno kulminacijskog dela romana, poglavlja Razdor stoji crtica kao posveta, ipak, jednom mestu na kugli: Nevesinju. "Mjestu koje i postoji i ne postoji..." Tako se cela priča, negde pretače u omaž ljudima i gradu na razmeđi svetova i vekova.
Roman otvara Markesova crtica da čovek nije niodakle dok nema svoje mrtve, i ishodište je pripovedanja. Da, ovo je priča o stotnama poginulih, u čije živote rat ulazi tek kao odjek dalekog sveta, ne kao sopstveni izbor, o onima koji nisu imali gde otići. O onima koji nisu hteli otići, jer su bili vezani markesovskom vezom sa precima. Ovo je priča o jednom od Makonda, o sobi mrtvih koja je paralela vozu prepunom mrtvih vojnika, koji kao da nisu ni postojali. O onima od čijih smrti se pokreće vreme. I o zaboravu.
Traganje za sopstvenim putem, kroz razobličenost rata izdvaja neke likove u prvi plan pripovedanja, a njihove sudbine nisu samo ovovremene, već tragovi arhaičnog pomeranja kazaljki. Rat je pozornica, varoš kulise a ljudske sudbine opsesija u ovom traganju za večitim bilom kosmosa. Otuda i citat iz Kunderine Besmrtnosti kao iluzija i podsećanje da se svakom čoveku osećaj večitog pretakanja i rađanja iz smrti prirodno stanje, opsesija.
I ako se dotičemo, već, intertekstualnosti u tekstu, onda je Crnjanski sa svojom nemernjivom samotnom elegijom stradanja, kroz motive, prisutan od samog početka romana. Zaista zrak sam samo....titraj je koji kao žica zateže roman od početka do kraja. I potvrda da je samoća sušastveno ista, da je smrt nepromenljiva kategorija, svuda na svetu, da će ratova biti, hteli mi to ili ne, i da je Varoš metafora onog mesto u nama kroz koje se dodiruju svetovi. Ali jeste i jedna divna panorama u Hercegovini.
