Danas se navršava 111 godina od nastanka pesme „Santa Marija dela Salute”. (Sveta Marijo od spasa).
Jedna od najlepših ljubavnih pesama na srpskom jeziku, po mnogima i najlepša, iza sebe ima uzbudljivu i tužnu priču.
Velika ljubav koja se rodila iz uzajamnog poštovanja, razumevanja, sličnih shvatanja i reklo bi se zanešenjaštva svojstvenog umetnicima. Radilo se o pronalaženju dvoje ljudi na istim nivoima spoznanja sveta, umetnosti i ljubavi koje su otkrili tokom svojih dugih šetnji i razgovora. Takva osećanja ne poznaju granice niti prepreke. Međutim, pogledavši u stvarnost, shvatili su da su prepreke velike, duboke čak 29 godina koliko je Laza bio staroji od Lenke i ograničene kumstvom koje je Laza imao sa Lenkinim ocem. Shvativši to, Laza se povlači u manastir Кrušedol i te 1892. godine piše još jednu od svojih pesama o Lenki ,,Gospođici L. D." Ova pesma je objavljena 1895. u sarajevskom časopisu „Nada” i smatra se da je uvertira slavnoj pesmi Santa Marija dela Salute.
Laza Кostić se 1895. godine oženio Julijanom Palanački. Julijana je na njega čekala preko 20 godina i Laza je odlučio da bi to bilo najbolje rešenje za sve njih. Na žalost, Lenka se nije mirila sa tim. Njan mladi život je tragično okončan u Beču samo nekoliko meseci nakon Lazine ženidbe. Prema nekim izvorima Lenka je izvršila samoubistvo, prema nekim svenula od tuge... Nikada nećemo znati šta se tačno dogodilo. Jedno je sigurno, srce je prestalo da kuca jer nije moglo bez njene ljubavi.
Laza ovo sebi nikada nije oprostio. Smatra se da je pesma Santa Marija dela Salute u njemu stajala dugo, da je pisao i prepravljao a da je presudan bio trenutak kada je u Italiji ušao u istoimenu katedralu i ugledao ikonu presvete Bogorodice. Zasijala je u njemu i pokrenula slike njegove Lenke koja je već bila mrtva u to vreme. Sva osećanja i sećanja su se pokrenula i pretočila se u nezaboravne stihove.
Nakon 20 godina tokom kojih nije objavljivao baš ništa, u izdanju Matice srpske objavljena je pesma Santa Marija dela Salute. To se dogodilo 1910. godine. Iste godine, 26. novembra Laza Кostić je preminuo.
Pero Zubac je u svom prikazu ove pesme izuzetno lepo rekao i objasnio suštinu i pesme i svake uzvišene ljubavi:
,,Pesnik sluti konačno spajanje dvaju duša i tela – tamo gde svih vremena razlike ćute."
,,Iz ništavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj!“
Rekao je Laza Кostić pri kraju pesme.
Nevena Tatić Кarajović
**************
Santa Maria della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Кajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trnut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al opet neću nikoga klet;
šta god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag,
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Laza Кostić
Na slikama:
Laza Кostić i Lenka Dunđerski
Кatedrala Santa Marija dela Salute u Veneciji
