Gordana Ćirjanić, poznata srpska književnica, pjesnik i prevodilac, dobitnica NIN-ove nagrade i dvostruka dobitnica Bazarove nagrade 'Žensko pero', spada u onu vrstu pisaca koji su u stanju da uđu u dušu svoga junaka, da ga ogoli u najtananijim osjećanjima, najskrivenijim porivima, bez osude, uvijek imajući razumijevanja za sve što je ljudsko.
Gordana ne piše sa tezom, već sa dušom i umom psihologa. Dajući istoriju svojih junaka, ona ih ΄hvata΄ u trenutku preloma, spoljašnjeg ili unutrašnjeg potresa, pa onda vješto prati dalji razvoj situacije. Gordana je koliko srpski toliko i španski pisac. Otvorenost prema biću čovjeka i otvorenost prema drugim kulturama, književnostima, kao i odsustvo jasne opredjeljenosti za ovaj ili onaj pravac, ovu ili onu generaciju, govori o veličini njenih književnih stremljenja. Ipak, neukalupljenost, kod nas često rađa nerazumijevanje.
- Ako mi je nešto smetalo kod kritike, onda je to što su često isticali kao teškoću što ne znaju gde da me smeste, umesto da im to bude podsticaj. Ni generacijski, ni poetički, nisam se uklapala u neke matrice, ali činjenica je da su upravo kritičari oni koji definišu glavne tokove i mode u književnosti. U mom slučaju, nisu se dosetili da možda i nisam stasala, kao prozni pisac, čitajući domaću savremenu književnost. U onim važnim godinama, od svoje dvadeset pete do četrdesete, sebe sam gradila u Španiji. Čitala sam špansku savremenu prozu, ne samo da bih učila jezik, nego i zato što me je interesovalo, uz to, tamo sam imala i prijatelje pisce. Dakle, u početku sam sebe sameravala u odnosu na njih, iako sam pisala na srpskom. To je prosto kritičarima promaklo. Ali, možda nije na meni da dalje pričam o tome. Doduše, moguće je da naši kritičari nemaju uvid u špansku scenu, a i ja sam onda otišla svojim putem.
Gordanin pokojni muž, o kojem uvijek priča u prezentu, jedan od najvećih španskih novinara, po njemu i ulica gde je madridski fakultet za novinarstvo nosi ime - Hose Antonio Novais. On je bio Gordanin i saradnik i podrška. Biografija, pak, Hosea Antonija sadržava toliko smjelosti, borbe i obrta da nalikuje na španski pikarski roman.
- On je živeo 20 godina bez ličnih dokumenata. Kao novinar imao je veliku reputaciju. Kada je počeo da piše za francuski ΄Mond΄ vlasti su zabranile ulazak tih novina u Španiju. Čak je postojala anegdota u novinarstvu da se ministar informisanja obaveštavao o tome šta se dešava u Španiji iz Novaisovih tekstova. On je imao ceo krug svojih informatora diljem Španije.
Hoseov otac Joakim bio je portugalski novinar. Prijatelj Miguela de Unamuna, pobornik tada naprednih, ljevičarskih ideja, Joakim je pobjegao iz Portugalije u Španiju i tu upoznao Hoseovu majku Juliju. Joakim je za vrijeme španskog građanskog rata najprije bio u Madridu, u vladi Larga Kabaljera. Frankova pobjeda oduzima Hoseu oca, a Juliji muža, koji je život završio kao emigrant u Parizu, gde su mu lični prijatelji bili Gabrijel Garsija Markes, Pikaso, Luis Bunjuel... Joakim će postati umjetnički i politički ahasfer, čovjek bez korijena. Šezdeset godina poslije toga, Gordana Ćirjanić će, nakon smrti svoga supruga (u vremenu kada Srbija kao žigosani krivac biva izložena NATO bombardovanju) u svom epskom zamahu (΄Kuća u Puertu΄), vaskrsnuti svijet španskog građanskog rata, Hose Antonijevo putovanje u Baskiju, dramatični odlazak njegovog oca i krah jednog svijeta. Hose Antonijevo prvo usmjerenje, njegova misao i stil, bili su književni. Međutim, u vremenu Frankove diktature on svoj dar stavlja u službu borbe za istinu, postaje novinar, nastavljač ideja svoga oca. Kao takav bio je često puta zatvaran.
- On nije u kontinuitetu dugo sedeo po zatvorima, ali policija ga je držala u pritvoru kad god se dešavalo nešto o čemu nije želela da on izveštava. Jednom je strašno pretučen, nekoliko dana posle smrti diktatora – bila je to vest. Umro je sa 68 godina. Kada je umro, nekako sam tešila sebe – pa, dobro, poživeo je. Međutim, tek sada vidim da to i nisu bile neke godine. Novinarstvo je opasan posao, brzo troši čoveka. Hose Antonio je tokom 40 godina pisao svakodnevno, i svaki dan je imao stres od toga da ne ume da piše. Od njega sam naučila da svako normalan, svaki čestit autor mora tako da piše – svaki put sa nesigurnošću početnika. A to skraćuje život! Hose Antonio je ostavio poeziju i književnost zbog novinarstva. Novinarstvo je njegova druga ljubav. U njegovo vreme novinarski poziv je bio pitanje egzistencije. I, trebalo je ući punim plućima u taj posao. Ali, novinarstvo je usput pojelo pisca.
Gordana je na književnu scenu stupila kao pjesnik, 1980. godine, u 23 godini života, objavila je prvu knjigu pjesama, 'Mesečeva trava'. Novinarstvo je uopšte nije privlačilo.
- ¬Dok sam studirala svetsku književnost za mene i moje kolege novinarstvo je bilo prokažena profesija. Mi smo se, kao, na svojim studijama spremali za duhovne visine. Bila sam apolitična. Totalno. A, onda sama sebi rekla da nije normalno da ne čitam novine, i pokušavala sam da čitam. Novinarski jezik je tada bio u stvari kripto jezik. Sav u skraćenicama, šiframa, pa se moralo čitati između redova. Sve što je trebalo reći preskakano je. Tek u Španiji, uz Hosea Antonija, otkrila sam čari novinarstva. Naše prve godine – to su bili novootkriveni rituali. Kupimo sve novine, pijemo kafu i čitamo dva-tri sata, komentarišući usput. I kako su bile dobre pojedine novine! Sećam se kakve novine su bile ΄El Pais΄ili 'Dijario 16'. To je bila pismenost na jednom visokom nivou, a ja sam razmišljala: Eh, kada bi ovakva bila naša književna periodika.
Sa Hoseom Antonijem Gordana je dobila kćerku. Gordana je njegova druga supruga. Iz prvog braka Hose Antonio ima tri sina, koji su već tada bili odrasli ljudi. U događaju njihovog susreta, i u vezi s rođenjem njihove ćerke Julije, desio se čitav niz koincidencija.
- Došla sam u Madrid 1985. godine. U aprilu 1986. godine umrla je majka Hosea Antonia – Julia, što se na špankom izgovara Hulia, a od milja Hulita. Vrlo kratko je bolovala, i ja je nisam upoznala. Istog dana kada je ona umrla, zove me brat iz Beograda da me obavesti da je umrla naša baka Julka. Baka mi se dakle zvala Julka, Jula, a Hoseova majka Hulia, Hulita. U prvi mah to me je potreslo, a onda sam se zadivila saznavši da su rođene iste godine i da su bolovale isti broj dana, s tim što je jedna bila seljanka iz Šumadije, a druga madridska gospođa. Kasnije sam saznala da je Hulita žarko želela unuku. Hose Antonio je već bio zadovoljio svoju očinsku potrebu, ali, kada je došlo dete, bio je oduševljen što je devojčica. I, tako, kada se rodila naša ćerka, nije bilo dvoumljenja kako će se ona zvati.
Nije lako biti majka i pisac. Pisanje traži podjednako bdenje - hvatanje momenta, stanja. Svaki dan je neizvjesnost: može li otkrivena istina, razrađena misao, doživljeni trenutak iz unutrašnjeg pronaći odgovarajući odjek u napisanom. Pisac ima i periode stvaralačke nervoze, lutanja, loma.
- Bilo je trenutaka kada mi se činilo teškim biti majka i pisac. Pogotovo kada sam pisala roman ΄Poljubac΄(nagrada 'Žensko pero'). Glavni lik romana je invalid, sa teškim psihičkim životom, a ja se uvek identifikujem sa svojim likovima. Tokom godinu dana, ja sam bila on, u svoj njegovoj muci. I, znam da je moje dete trpelo jer sam zbog njegove nemoći sve vreme bila napeta, mušičava. Možda sam bila još gora dok sam pisala o depresivnom Slobodanu i sve oko sebe gledala iz njegovog ugla (΄Ono što oduvek želiš΄, NIN-ova nagrada), ali je moja Julija već bila velika i znala se postaviti. S druge strane, bila sam privilegovana kao majka utoliko što sam uvek radila kod kuće. Dakle, koliko god da sam bila mentalno odsutna ili prepolovljena, bila sam u kući, uz nju. U suštini, mislim da je nisam zapostavila. Takođe, Julija je bila moj veoma važan slušalac, pa i kritičar. Dok je bio živ moj muž, ja sam mu prevodila svoja ΄pisma iz Španije΄(deset godina Gordana ih je pisala kao saradnik 'Književnih novina' i ΄Politike΄ iz Španije), a on mi je davao svoje komentare. Ovde u Beogradu, Julija mi je uvek bila pri ruci kad naiđe potreba da nekom pročitam tek napisano. Nikada nije odbila da čuje ono što sam joj želela pročitati, čak ni kad je bila veoma mala. Sećam se kad sam napisala jedan tekst za kolumnu i pročitala joj ga. Pošto je pažljivo saslušala, kaže: ΄Mama, sviđa mi se, samo ona rečenica... ne liči na tebe, tu podilaziš čitaocu!΄ Pustim da se tekst ohladi i shvatim – dete je u pravu. 
Po majci Gordana je iz Hercegovine, od Šakota iz okoline Stoca. Gordanin djeda Risto, dobio je, kao solunski borac, zemlju u Bačkoj. Od djede, koga nije upoznala, Gordana je kaže naslijedila žudnju za Španijom. Istorija njegovih ratnih lutanja, vraćanja u Hercegovinu, progona, uklopila se u mozaik priča o ratnim stihijama koje nose ljudske živote i nevidljivim koncima spajaju sudbine u ΄Kući u Pertu΄. Risto je revolucionarne 1936. htio da ide u Španiju, u romanu ga je spriječila njegova trudna žena Đurđa, a u stvarnosti je odbijen zbog godina i narušenog zdravlja. Pedeset godina kasnije, njegova unuka odlazi u Španiju. Gordana se u Španiji, kao španska snaha, osjeća kao među svojima. Ipak, razlike u mentalitetu između tempermentnih Srba i temperamentnih Španaca postoje.
- Španci su mediteranski svet, život provode na ulici i vrlo su otvoreni. Ali ima razlike između njihove otvorenosti i naše. Španci imaju ispovest kao instituciju i to je uticalo i na način njihovog komuniciranja, i na formiranje nacionalnog karaktera. Španci su bučni, vole da pričaju. Ali pričaju o politici, fudbalu, o dogodovštinama. Međutim, jako malo govore o sebi i svom unutrašnjem životu, teško se otvaraju. Mislim da su Srbi specijalisti za ogoljavanje duše. U mladosti mi je katkad bilo muka od same sebe – koliko se ogolim pred nekim. Kasnije, u Španiji, dešavalo se da se sa nekim svojim prijateljicama, s Mari Karmen ili Lolom, onako čestito izrazgovaram. Za mene ti razgovori i nisu bili preterano ispovedni, već više onako ljudski, ali sjećam se da su i jedna i druga izjavile – zato sam valjda i zapamtila – da nikada u životu nisu tako ogolile dušu u razgovoru. Pa, i moj muž je znao da odmahne rukom, u šali, i kaže: ΄Ah, ta tvoja slovenska duša!΄
Kao dvostruki dobitnik Bazarove nagrade Žensko pero, Gordana kaže da je bila prinuđena da odgovara na ona pitanja koja sužavaju mogući horizont očekivanja kod publike, i koji su posljedica nesretne podjele na ženske i muške pisce.
- U pisanju je dominantno biće, a ne pol. Kod mene je pol datost, a ne problem. Zar bi po senzibilitetu jedan Prust bio različit on neke žene pisca! Sada, u trenutku kada je književnost komercijalizovana, knjiga je zaista postala roba. Tretira se kao roba. Vidim i u nekim knjižarama da se moje knjige nalaze na policama sa ženskim piscima, gde ima izvanrednih koleginica, ali i tih hitova, bestselera, koji nemaju blage veze sa književnošću. To je mešanje baba i žaba, jer, po svedočenju mnogih koji rade u knjižarama, 'klubovima čitalaca' ili bibliotekama, čitači umetničke književnosti i čitači dnevnih hitova nisu isti ljudi. Vi, u Engleskoj na primjer, u knjižarama imate dve odvojene prostorije ili barem podelu na dva zida – na jednoj strani ono što nazivamo književnošću, i na drugoj, knjiga kao roba, koja se tako piše, tako i čita, kao potrošna roba.
Kao slobodan umjetnik u Srbiji, Gordana okuša svu neizvjesnost naše svakodnevice.
- Naš život – iz meseca u mesec. Kada prođu godine vidite da vas je ta stalna neizvesnost izmoždila. Pogotovo kada i neko drugi zavisi od nas. I pored svih napora, ono što me čini zadovoljnom jeste što sam stekla krug čitalaca za koji nikada nisam očekivala da će biti toliki, a taj krug se najviše proširio sa ΄Kućom u Puertu΄. Knjiga je imala 6 izdanja pre ikakve nagrade i reklame (roman je kasnije ovenčan Nagradom grada Beograda). I sada mi se javljaju anonimni čitaoci, da mi kažu koju lepu reč. Pogotovo o praznicima kada čovek jače osjeća otuđenost i usamljenost.
Jedini ΄posao za platu΄ koji je Gordana radila bio je u Zadužbini Ive Andrića. Zahvaljujući ΄Zadužbini΄ Gordana je i otišla u Španiju. Tragom Ive Andrića. Slučaj je htio da, kao i Andrić, ΄otkrije΄ Goju. Ona je i prevela komentare uz Gojine ΄Kaprice΄ (serije grafika koje se smatraju najboljim ikad urađenim grafikama) koje su priređene uz Andrićev tekst ΄Razgovor sa Gojom΄. Dramatika Gojinih grafika, njihova kritička usmjerenost, ogoljeno prikazivanje strahota, vulgarnosti, beznađa, uticale su na Gordanino stvaralaštvo. Gojin uticaj svoj vrhunac doseže u posljednjoj zbirci pripovijedaka ΄Kad svane, razlaz΄, objavljenoj pre samo mjesec dana.
- U svim svojim knjigama pripovedaka nekako sam verna toj atmosferi Gojinih ΄Kaprica΄. U drugoj knjizi mojih pripovedaka ΄Večnost je, kažu, dugačka΄ stavila sam na korice jednu Gojinu grafiku iz serije ΄Kaprici΄ čiji je naslov ΄Kad svane, raziđimo se΄, a, kao što vidite, modifikovan naslov te grafike, je naslov moje poslednje knjige. Između te dve zbirke pripovedaka je ona s naslovom 'Kaprici i duže priče', u kojoj takođe ne prikrivam onaj neki dosluh sa gluvim slikarom, koga u Španiji prisno nazivaju – Gluvać.
Zbirka priča 'Kad svane, razlaz΄prati pojedinačne sudbine, ali su te sudbine iscrtane na podlozi koju čini naša svakodnevnica: internet prevare, kriminal, udvorištvo, selo koje zamire i dobija obrise izgubljenog sna, prevare, izdaje. Griža savjesti, osjećanje krivice i sramote provlače se kao lajt motiv u cijeloj zbirci.
- Može se reći da je ideja zapravo potekla od prošle godine. Mnogo sam nastupala sa nagrađenim romanom ΄Ono što oduvek želiš΄. Moji sagovornici, na bini, su mi u nekoliko navrata dali primedbu ili komentar, da se moj junak, antijunak, Slobodan nedovoljno kaje. Mada takve ocene mogu biti rezultat nedovoljno pažljivog čitanja – sama činjenica da on govori, piše, prističe iz osećanja krivice. Ove priče su mi se nametnule: da pišem o griži savesti, osećanju stida i tuđeg stida, na jedan sasvim transparentan način. U dve-tri priče ta osećanja nisu osnovna tema, ali se i tu pojavljuju, kao nit koja povezuje knjigu. Svoju poetiku ne volim da definišem u prigodne svrhe; koliko god imao definisan rukopis, pisac i menja svoje namere iz teksta u tekst, a kod mene će pažljivi čitalac u svakoj knjizi pronaći nedvosmislene i jasne poetičke rečenice. No, da se vratimo ovoj novoj knjizi: uvek je tema književnosti bila odnos dobra i zla. Čovek treba da ima zdrav razum, a danas se teško izboriti za to, u vremenu u kojem nema granica ni znanju ni gluposti, u kojem na televiziji gledamo, u svakovrsnim rijaliti programima totalno odsustvo svesti i savesti: tu nedavno videh kako neko pristaje da stavi glavu u staklenu kuglu punu bubašvaba. Za šaku dinara! Kad svane, razlaz – tu je svetlo dana metafora za svetlo razuma. Volim da kažem da je ova knjiga mogla da se zove kao Gojina grafika ΄San razuma rađa monstrume΄.
Milana Babić
EKSTRA
