Nataša Ninković, poznata i priznata beogradska glumica, prvakinja Narodnog pozorišta, supruga biznismena Nenada Šarenca i majka blizanaca Matije i Luke, jedna je od poznatih ličnosti koji su obilježili prethodnu godinu.
Nataša je nagradama Naisa, Carica Teodora, i mnogim drugim glumačkim priznanjima, u 2011. godini, dodala prestižnu nagradu Raša Plaović za ulogu Hede Tesman u Ibzenovoj drami Heda Gabler. Takođe, Nataša je, uz Vladu Georgieva, nosilac laskave titule magazina Stori za ličnost godine. Njoj je pošlo za rukom, ono što je malo kojoj srpskoj glumici prije nje, da bude podjednako uspješna i kao filmska, i kao pozorišna glumica. Za sada uspijeva i da izvlači maksimum iz uloga u domaćim serijama. Riki Salom, junakinja iz sjenke, domaće serije Cvat lipe na Balkanu, u Natašinom izvođenju, lik je o kome se raspravlja i koji, po psihološkoj iznijansiranosti, strasti i dubini, prevazili okvir koji zahtijeva filmsko-serijsko ostvarenje. Njene uloge nisu tipske ni na filmu, ni i u pozorištu. Nataša svakoj ulozi, svakom tekstu, prilazi studiozno – bavi se analizom karaktera, traži sliku, prati unutrašnji tok svog lika, njegov odjek u sebi. Njen metod glume: racionalno doživjeti lik, pa se intuitivno prepustiti sve dok tijelo ne osjeti smirenje. Smirenje je znak da je lik uhvaćen, odgovarajuće doživljen. Poslije toga, gluma postaje vježba, trening. Nataša Ninković je osoba koja se stalno preispituje i osvješćuje. Osvješćenje je za nju nazivanje stvari pravim imenima. Po stepenu svoga otvaranja, u toku razgovora, Nataša je nesvakidašnji sagovornik. Samokritična, samosvjesna, radoznala; hercegovački bazično sigurna u sebe i stoga jaka u svom stavu, Nataša je i žena novog doba – svjesna potencijala koje nosi u sebi i mogućnosti za njihovo ostvarivanje koje svijet danas ženi nudi. Pri tom, njeni korijeni su snaga, temelj iz kojeg crpi snagu, baza koje se ne odriče. Njeno Trebinje – mirna, bliska, osunčana Hercegovina, dio su njenog bića koliko i užurbane ulice Beograda.
Tumačiš lik Riki Salom u Cvatu lipe na Balkanu, koliko ti je njen lik blizak?
Ne znam koliko mi je privatno blizak, ali mi je profesionalno bio veoma zanimljiv. Bila je to ljubav na prvo čitanje. Retki su takvi duboki, višeslojni karakteri na televiziji. U prvoj knjizi, njoj su se izdešavale sve stvari: posao, ljubav, rat, razočarenje... U ovoj drugoj knjizi (Cvat lipe na Balkanu) vidimo posljedice njenih izbora i odluka; njena unutrašnja previranja, što glumački zadatak čini izazovnim, interesantnim. Nisam imala dileme kako da je dočaram. Prosto su rešenja, i način njihove realizacije, izalazile iz mene, jer sam je razumela. Nisam se uvek, privatno, slagala sa njenim odlukama, ali sam je razumela.
U čemu je problem Riki Salom, plaši li se ona ljubavi ili više ne vjeruje u nju?
Ona se ne plaši ljubavi, već sebe. Nije spremna na kompromise, pošto ih je u prošlosti dosta pravila, a skor je uvek bio negativan. Posledica toga je njena opreznost. Kao osoba koja nema šta da izgubi postaje vrlo direktna i samosvesna, što joj daje i jednu notu sarkazma, ali i duhovitosti. Kako na svoj tako i na tuđ račun i čini je nepristupačnom za istinsku ljubav. To je prosto njen izbor, negde, i proizilazi iz straha od ponovnog razočarenja. A, možda, i iz svesti da je ona suviše bivša u svemu.
U čemu je snaga njenog lika?
Njena snaga je u njenom usudu. Postoji ono: želim ti da se celog života penješ ka vrhu, a nikada do vrha da stigneš, jer posle vrha ide neminovni pad. Taj njen pad je bio brz, i ubitačan, ali je nije ubio već ojačao!
Za ulogu u Hedi Gabler dobila si nagradu Raša Plaović, kako si uspjela da uđeš u njen lik s obzirom da je Heda jedna od najzagonetnijih junakinja Ibzenovih drama?
Da, zovu je ženski Hamlet. Definitivno mi je to bio najteži proces koji sam imala. Znala sam, od početka, da u mom izvođenju neće biti sredine – ili ću napraviti veliki uspeh, ili ću totalno potonuti. Srećom, desilo se ovo prvo. Nagrada Raša Plaović mi mnogo znači, mislim da sam daleko najmlađi dobitnik.
Kažeš, u konteksu karaktera Hede Tesman, da i danas žene imaju problem da se otrgnu iz pozicije da budu samo kćerke svoga oca ili žene svoga muža , zašto?
Nekada je ta pozicija bila podrazumevajuća – proistekla iz socijalno-društvenog poretka. I, zaista, bilo je teško ženama koje su osjećale sebe kao jedinku, individuu. Nije bilo ni prostora, a ni interesa okoline, da je razumeju. I, takva žena, morala je da plati veliki ceh za tu svoju potrebu, želju. Danas, takvu poziciju (nečija kćerka, žena) vidim kao ženin izbor, emotivnu nezrelost, lenjost, komformizam. Danas to nije uslovljeno društvom već našom voljom, načinom razmišljanja...
U čemu vidiš ključno ostvarenje žene?
To je individualno. Po meni, ostvarena žena je zadovoljna žena. Lično, tu ostvarenost ne vidim bez svoje porodice, ali mogu da razumem kada neko izabere drugačiji put. Idealan spoj je spoj profesionalne i emotivne ispunjenosti, još ako imate duhovnu vertikalu da to lepo ponesete, možete reći da ste ostvareni. Ipak, često vidim ljude koji sve to imaju, a ne osećaju se dobro u svojoj koži. Čak, neka ispraznost, nezadovoljstvo govori iza svakog njihovog dela. Mislim da je to posledica odsustva duhovnosti, pogrešnih prioriteta.
Snaga žene?
Možda u vratu, ipak vrat kontroliše gde će glava da ide.
Da li bi se mogla odreći glume zarad materinstva?
Ako bi za to bilo potrebe, naravno da. Ali ne bih volela da dodjem u tu situaciju. Ne volim to ili-ili.
Kako balansiraš između uloge žene, majke i glumice?
Pa, uspevam. Mislim da je, uz ogromnu energiju i volju, ključ u ljubavi. Kada imaš dovoljno ljubavi, napor ne osjećaš kao takav.
Da li je veliki izazov dobiti nagradu, kako se nosiš sa osjećanjem samovažnosti i gordosti?
Ne bih rekla da je to izazov. To je više potvrda onoga što radiš. Uvek prija, nahrani, ali ja se mnogo ne osvrćem na njih, niti se na njih oslanjam. Nagrade se uvek odnose na određeni posao, što nije garancija za sledeći. Takođe, nije ni materijalna satisfakcija, ili neka sigurnost za budućnost. Možda bi trebalo da bude, ali kod nas to definitivno nije slučaj. A sa osećanjem samovažnosti se ne nosim jer ga nemam. Naprotiv! Što više uspeha postižem to je odgovornost veća, a samim tim i moji kriterijumi. Tako da doza bojazni, nesigurnosti, uvek postoji. Često se setim onoga i nad popom pop! Gordost? Hm, ja sam svakako neko ko, skoro svakodnevno, rije po sebi. Što zbog uloga, što zbog života koga živim, tako da se trudim da nazivam stvari pravim imenima i da ih se rešavam.
Koliko gluma zahtijeva da radiš na sebi?
Mnogo. Dosta sam okrenuta sebi, nekim procesima u meni. Kod mene je to ciklično. Taman dođem do nekih saznanja, a onda pomislim da sam opet na početku i da ništa ne znam. I, onda, rad, rad, rad posle kojeg mi se čini da u meni ima mnogo toga, da bih opet shvatila da ima puno toga što ne znam i što treba da savladam. Prepoznajem svaku svoju laž, užasno sam samokritična. I to mi ne dozvoljava da budem arogantna i prepotentna. Arogancija je odlika slabog čoveka i neznalice.
Da li ti je neka uloga ostala neostvaren san?
Ne. Ja sam u mom poslu odlučila da nema takvih želja. Još uvek sam u poziciji da mi se uloge nude. Naučila sam da je daleko bolje da te reditelj izabere. Mi sami imamo najčešće pogrešne pretpostavke šta bismo mogli odglumiti, i šta smo mi. I, obično, naš odabir ne može biti dobar jer smo subjektivni, a ako je čovjek subjektivan on nije istinit. Kada nešto mnogo želim obično to ne dobijem, i postajem mnogo napeta. Prosto, u toj težnji da dobijem, to što očajnički želim, ja tada ne dam najbolji deo sebe. Kada umereno želim – uspešna sam.
Koliko svi mi, danas, živimo život kao kakvi likovi Tenesi Vilijamsa, bez razumijevanja za sebe i za ljude oko sebe?
Otuđenost je nešto što je problem cele planete. Mi imamo dodatni problem, jer otuđenost nije naše kulturno nasleđe. Mi podrazumjevano pretjerujemo sa ispoljavanjem emocija. Mi ne umemo da živimo otuđeno. I onda se branimo našim slabostima, i dolazimo do problema. Bez vere u sebe i saosećanja za drugog nema života.
Između praktičnosti i poetičnosti šta bi odabrala?
Poetičnost, uvek.
Plašiš li se starosti, samoživosti koju ona donosi?
Ne plašim se. I ne mislim da ona mora biti ružna i samoživa. Nekada je star čovjek bio sinonim za mudrost. Često kažem: Daj mi Bože pameti da lepo ostarim!
Šta ti daje glavni oslonac u životu vjera, nada ili ljubav?
Ne bih to odvajala. To ide u paketu
Da li si mogla, nekada, kao trebinjsko dijete, pretpostaviti da ćeš biti poznata glumica?
Ne, nisam razmišljala u tom pravcu. To je bio moj hobi. A kada sam počela da se bavim ovim poslom želela sam biti, prije svega, priznata glumica. Popularnost? To je nešto što dođe usput, i na šta ne treba obraćati pažnju. Treba je se čuvati, jer zbog nje možeš da pobrkaš neke bitne stvari o sebi i oko sebe.
Koliko ti nedostaje Trebinje u Beogradu?
Nema potrebe za poređenjem. Svaki od ta dva grada ima svoje prednosti i mane. Trebinje mi ne nedostaje, kada se poželim, sednem u avion i odem tamo.
Da li si u kontaktu sa prijateljima iz Trebinja?
Da, jesam, sa više njih. Volim ta prijateljstva. I čuvam ih na poseban način.
Koliko ti povremeni dolasci u Trebinje znače?
Znače mi puno. Nekada mi je bilo jako teško. Otišla sam na školovanje u Beograd i onda se , odjednom, nešto se prekinulo. Bilo mi je bolno vraćati se. Sada se sve to menja. Naučila sam svoju decu da vole Hercegovinu. Oni jako vole da dođu ovde. Ja mogu sve da preskočim, ali dolazak u Trebinje ne. Osećam to kao povratak svojim korenima. Bez korena čovek je izgubljen. Meni je taj povratak neophodan za razvoj, za održanje. Stalno sam u pokretu, putujem, posmatram, i upravo zbog toga da ne bih pomešala neke stvari, dolazim u Trebinje. Dolazak u Trebinje me tako lepo spusti na zemlju da čvrsto osjetim tlo u ovome gradu, kao nigdje drugde, a to mi je neophodno kao odskočna daska da idem dalje.
Najbolja i najlošija osobina Hercegovca?
Uf! Slaba sam na Hercegovce. Volim njihovu prirodnu visprenost, i žilavost. Negativna osobina? Možda krutost i tvrdoglavost.
Planovi?
Upravo završavam predstavu Život je san u režiji Slobodana Unkovskog, nastavljam seriju Folk na Prvoj i čekam emitovanje Jagodića na RTS-u.
(Izvor: Milana Babić, Ekstra Magazin)
