Nataša Ninković ponela je u Australiju kolaž inserata iz nekoliko svojih filmova – na takav način se publici predstavlja daleko bolje nego da priča o sebi.
I danas, 14 godina pošto je nastao film "Spasitelj", uzdrhti uz scenu kada Veru, majku tek rođenog deteta, zadrigli vojnik sa šahovnicom ubija maljem, jednim tupim udarcem u glavu, dok ona, iako zna šta je čeka, ima dovoljno majčinske snage da svojoj bebi peva posmrtnu pesmu uspavanku....
Uloga Vere bila je samo jedna u nizu od tridesetak filmova i TV-serija u kojima je pokazala svoj talenat. Ostvarila je i niz zapaženih uloga u svom matičnom zanimanju – pozorišne glumice. Iako još glumica mlađe generacije, te uloge donele su joj niz priznanja. Uz ostale, i prestižnu nagradu "Raša Plaović", dotle dodeljivanu mahom doajenima teatra. I sama je dete prošlog rata na Balkanu. Rođena i odrasla u Trebinju, a glumu je diplomirala u Beogradu.
Bili ste student-izbeglica?
- Nisam. Ja nemam izbegličku priču. U Beograd sam stigla sa sedamnaest godina, devedesete godine. Na mojoj drugoj godini počeo je rat. Nisam bila izbeglica u pravom smislu reči, otišla sam svojom voljom. Kada sam polazila, rekla sam roditeljima da se više ne vraćam u Trebinje. Oni i dan-danas tamo žive.
Desio se rat, neizvesnost, stalna briga šta vam je s roditeljima. Kako ste studirali u tim uslovima?
- Moja je sreća da sam studirala glumu, dakle, ono što sam volela. I to je zaokupiralo moju pažnju 24 časa. Od ujutro, sedam-osam, do uveče, sedam-osam, sam na fakultetu. A, sa roditeljima sam nekako nalazila načina da se čujemo. Brat mi je već dugo pre toga živeo u Londonu i nije bio tamo. Tako, kada stigne neka tužna vest, bukvalno je odbolujem, a onda dođu obaveze na fakultetu. Na ispitu nikog ne zanima tvoj privatni život, već profesor traži totalnu koncentraciju.
Nisu vas štedeli, iako su znali odakle dolazite?
- Ne, zašto bi me štedeli? Bili su mi živi i otac i majka, hvala Bogu, nisam imala nikakvih gubitaka te vrste.
Pravila Holivuda
Kako ste otišli u Beograd?
- Iz Trebinja se išlo ili u Sarajevo ili Beograd. Svi su išli da studiraju. Iako, Beograd je za naše uslove jako udaljen, 470 kilometara, to je tamo velika relacija. Oduvek se znalo da ću ići u Beograd.
Postoji anegdota da ste propustili rok za upis, ali da ste uspeli da se upišete, jer ste naišli na osobu rodom iz Hercegovine. Smatrate li da je to slučajnost, što ste baš na nju naleteli, ili je to proizvod činjenice da su Hercegovci (kao i Crnogorci) "dobro raspoređeni" u Beogradu?
- Mislim da smo dobro raspoređeni, pa makar se radilo o ženi koja se javlja na portirnici Fakulteta dramskih umetnosti. Kada sam je zvala da pitam za prijemni, rekla mi je "Zakasnili ste, danas je poslednji dan prijave". Kazala sam da sam planirala da se upišem, da nisam znala rokove. Odgovorila je: "Ne može". Onda me upitala: "Odakle si, dete?", a ja sam rekla: "Iz Trebinja". "Iz Trebinja? Može!"
I posle studija ostali ste u vezi sa kolegama iz svoje klase – Vojinom Ćetkovićem, Sergejom Trifunovićem, Nebojšom Glogovcem, Danijelom Mihajlović, Borisom Pingovićem...
- Jesam. Povezani smo jako. I nekako, više smo prijatelji, pre svega, a onda kolege (Vojin je kum Natašinih sinova, a ona je kuma Danijeline kćerke prim.aut).
Posle diplome, zaposlili ste se u Narodnom pozorištu, ali na filmu ne?
- Niko nije hteo da ulazi u rizik sa filmom u kojem je nova, mlada glumica.
Imali ste primamljiv predlog i podršku čuvenog reditelja Olivera Stouna da pokušate u inostranstvu, ali bez uspeha. Zašto?
- Zahvaljujući Stounu stigla sam do agenta koji i danas drži samo "A" glumce. On je Stounu objašnjavao da ja, pošto se zovem Nataša Ninković, nisam kod njega sa šansama nula, već minus 15. "Da je Ruskinja, pa i nekako. Ili Francuskinja. Ali ovako. Može da ode u agencije koje rade koprodukcije, pa da igra neke Ruskinje i tako nešto, ako bude sreće," rekao je on, "ali nikada ne može da bude kao Penelopa Kruz ili Selma Hajek, jer se zove tako kako se zove. Ja sa nekom tamo Hajek odmah mogu da znam sa koliko na blagajni mogu da računam"... Tako da je on meni vrlo lepo, hvala mu, objasnio pravila koja postoje. Taj agent mi je napravio prolaz u još neke agencije i odlazila sam nekoliko puta u Ameriku. Sve do bombardovanja. Onda je u meni prevladao neki bes. Rekla sam sebi: "Neću da idem". Poslušala sam svoj stomak i eto, nikada se nisam pokajala zbog toga. Osnovala sam svoju porodicu...
Učila ekavicu
Prošle godine ste u matičnom pozorištu dobili "Plaovića". Je li to malo rano za takvu nagradu?
- Da, ja sam najmlađa dobitnica. I sama sam se iznenadila. Ali, toliko malo ima tih dobitnika, da mi je to malo čudno. Iskreno da vam kažem, za tu ulogu (Heda Tesman u "Hedi Gabler"), mislim da sam zaslužila. Nisam očekivala nagradu, "Plaovića" sigurno ne, ali desilo se.
Kad se pročitaju imena glumaca iz vaše klase, svi su danas vrhunski u svom zanatu? Kako to objašnjavate?
- Pa niko među nama nije bio iz Beograda.
Provincijska ambicija u borbi za opstanak?
- Ima i toga. Nisam imala kud. Ma, do treće sam godine mislila da se neću ni baviti glumom. Ovako sam mislila: "Još ovu godinu, pa idem negde napolje", pa "Još ću iduću godinu, pa idem". Tako je bilo do prvog profesionalnog angažmana. Onda sam stala na scenu i rekla: "To je to. Ja hoću ovim da se bavim". Tek tada.
Kako ste savladali ekavski i prevazišli hercegovački izgovor?
- U Srbiji i danas za mene govore, bez obzira što govorim ekavicom, da sam zadržala sve dužine hercegovačkog jezika. Ja sam iznegovala te dužine, dosta sam radila na tome. Ali sam i dosta poslova izgubila zato što su u pozorištu reditelji govorili da ne znam da govorim, da se to kod mene užasno oseća. Onda sam na trećoj godini počela isključivo da pričam ekavicu, ne bih li to savladala, pa sam dosta radila. I dan-danas radim.
Za svakog od nas, rođenog izvan Srbije, zvuči neobično, pa i smešno, ako govorimo ekavicu, a vama je to posao.
- Mene kada slušaju na prvoj čitajućoj probi, ispravljaju me svaku drugu reč. Kažu mi: "Sve si rekla po hercegovački". A, kada odem u Trebinje, oni kažu: "Ti potpuno pričaš ekavski". Ni tamo ni ovamo. Tu sam kao oni što dugo godina žive u inostranstvu, nisu onamo, a kada se vrate u zemlju, nisu ni za tamo. Ovde nisam, a tamo me nema.
Dobro zarađuje od svog zanata
Nataša je udata za Nenada Šarenca i njih dvoje imaju sinove blizance Luku i Matiju, stare deset godina. Njen muž je zastupnik "Hajnekena" u Srbiji i vlasnik, srpski portali kažu "niko ne zna koliko još firmi". Član je kluba "moćnih i bogatih" koji se zove "Privrednik" i za koji je ulaznica pre nekoliko godina koštala 100.000 evra, a godišnja članarina 2.000 evra. U klubu su Milan Beko, Aleksandar Vlahović, Miroslav Mišković...
Većinom, kada se s glumcima srpskim danas razgovara, nezaobilazna tema je – mizerna plata i jedva sastavljanje kraja s krajem. Uprkos izvanredno bogatom stvaralaštvu u teatru i kinematografiji, većina ih živi teško. Za vas to nije slučaj?
- Sa svojim poslom u Srbiji živim dobro.
Čak i da vaš muž ne zarađuje dobro?
- Kako da vam kažem. Kada bih gledala na druge profesije, što se tiče mog posla, zarađujem dobro, za ženu i za uslove u Srbiji. Ja sam sigurno među manjinom, je li, ali nekako se tako dešava da imam predstave i u drugim pozorištima, pored plate koju imam kao prvakinja Narodnog pozorišta – koja je mala u odnosu na ovde, ali u odnosu na Srbiju možda i nije. U drugim pozorištima naplaćujem po predstavi. I kada to lepo saberem mesečno i za godinu, jako lepo zarađujem. U odnosu na Srbiju, ne mogu da se požalim. Za sada.
O SRBIMA AUSTRALIJE: Radoznali i puni topline
- Svaki grad koji sam posetila, specifičan je na svoj način. Naši ljudi su sigurno nostalgični, drago im je da vide i dođu u kontakt sa osobom koja je iz njihove zemlje. Ponekad su preeuforični, a ponekad stidljivi, i trudim se da svima izađem u susret i odgovorim na sve što ih zanima, ali osećam tu njihovu radoznalost i toplinu koja zrači iz njih.
Da li je srpska zajednica u Australiji uspela da održi kulturne veze sa otadžbinom?
- Mislim da jeste, ali vidim koliko je to teško. Znate, napraviti jednu kulturnu vezu sa maticom, ali i održati je ovoliko dugo, stvarno je teško. Vidim koliko se sve bazira na ličnoj inicijativi i ljubavi da ovo opstane. Moram posebno da pohvalim ovogodišnju organizaciju festivala u Brizbejnu, za koji je zaslužna sjajna Danica Majstorović. Mislim da bi svuda trebalo da bude organizovano, na način kako je to ona uradila. Dovela je čak veliki broj ljudi, koji nisu našeg porekla. Važno je da ovaj festival ne bude lokalnog karaktera. Bilo bi divno kada bi preraslo u nešto internacionalno. Mislim da bi pozivi trebali da dolaze iz naše ambasade, a ne samo crkve, jer imamo ljude koji su našeg porekla, ali možda ne pripadaju široj srpskoj zajednici a želeli bi da prisustvuju ovakvim događajima. Oni bi trebalo da budu obavešteni a nisu. (Vesti-online)
