Retko kada nemam potrebu za uvodom kao najavom intervjua, ovde je upravo taj slučaj, ne zbog dužine teksta, no zbog sveobuhvatnosti, sadržajnosti i lepote reči koje je ovaj divni, pretalentovani čоvek birano podelio za vibracijaclub.
Ranko Slijepčević- tekstopisac, kantautor, još jedan izuzetan umetnik
“Naprosto, taj stepen adolescencije me vodio kroz magiju što je zvuk nekog instrumenta ili melodije na radiju”
Salonski maniri ne vrede kada nema salona
Na početku Vam moram priznati, da sam impresionirana Vašom biografijom…Kada se iz ovog ugla osvrnete na svoje početke, a krenuli ste da se bavite muzikom sa 16 godina, osnovali svoju grupu ” Duboko oranje”, svirali rock muziku sa prijateljima iz gimnazije, kako Vam sve izgleda i bi li ista menjali?
- Teško da bih menjao bilo šta . Taj put, kao kod svih drugih ljudi valjalo je preći sa svim dobrim i neprijatnim događajima. Naprosto, taj stepen adolescencije me vodio kroz magiju što je zvuk nekog instrumenta ili melodije na radiju. Zapravo, kao i moji savremenici, nisam bio svestan privilegije koju mladost nosi. Tek kada uđete u druge vremenske intervale, shvatite koliko je lepote i razuzdanosti bilo u tom dobu i da jedino mladost ima snage da voli potpuno, bezuslovno i bezobzirno.
No, čovek je prilagodljivo biće pa me ni srednjovečnost ne sprečava da ostanem na istim šinama i često biva da se prema životu ophodim upravo onako kako je bilo u tom mladalačkom periodu. Prirodna je pojava da čovek sazreva, a neke pređašnja iskustva navode na drugačija razmišljanja i poteze. Taj period zanosa, snova, sa početka moje karijere fundament je svega onoga što je nastajalo posle. Naravno da su ti dani ostali u sećanju, prvenstveno zbog drugarstva, prijateljstva. Naši putevi i razilaženje vezani su za različitost ambicija. Eto, od svih momaka iz benda “Duboko oranje” ja sam jedini koji je sledio put muzike, poezije i snova.
“Tek kada uđete u druge vremenske intervale shvatite koliko je lepote i razuzdanosti bilo u tom dobu i da jedino mladost ima snage da voli potpuno, bezuslovno i bezobzirno”
Najpoznatiji ste Trebinjski kantautor i tekstopisac, je li zahvalna ovakva titula?
Trebinje je iznedrilo dosta talenata kako u umetnosti, tako i u sferi sporta, nauke etc.. Bez lažne skromnosti nisam nikada razmišljao o tome. Moje delovanje u Novom Sadu, Beogradu i često pojavljivanje u medijima je doprinelo takvom statusu. U mom gradu me uglavnom poistovećuju sa pesmom “TREBINJSKA” ,koja je nastala kroz jedan nostalgičan period beogradskog opusa. Sreća da je tako jer je nostalgija kao i ljubav nekontrolisano osećanje.
Pre 6 godina živeli ste na relaciji Beograd Novi Sad, šta se od tog perioda pored godina, pandemije, mesta boravka, promenilo?
U Trebinju živim. Vratio sam se pre tri godine. Naravno , održavam prijateljsva i poslovne odnose koje sam gradio 30 –ak godina u Novom Sadu i Beogradu. Ovde mi je dobro i tehnološke olakšice omogućavaju sve što sam radio i ranije. Komponujem, pišem, sporije živim, što mi trenutno odgovara. Taj dugi period proveden u Vojvodini omogućava mi privilegiju da se nikome ne trebam predstavljati i objašnjavati čime se bavim. Česti odlasci do Novog Sada i Beograda sada su suženi zbog postojećeg stanja. Verujem kako će i ovo proći pa da nastavimo po starom. Malo Trebinje, malo beli svet.
Kako biste opisali sebe?
Verujem da svaki čovek o sebi ima dobro misljenje. Različiti smo po tome što neki od nas prepoznaju i svoje nedostatke, mane. Jas sam latentno lenj i tvrdim da sam se mogao uzvisiti za još koji stepenik u karijeri . Oni koji znaju šta sam stvorio u muzickom svetu ne misle tako. Govore kako sam zapisao dosta nota, stihova ,reči… Nisam imao menadžerske sposobnosti i ovaj hercegovacki ponos nije dozvoljavao da se moj karakter menja. Pokušavam održavati doslednost svoga puta ne sanjajuci materijalnu prolaznost. Imam dovoljno pameti,iskustva da znam kako se stiže do boljih pozicija i opipljivog, ali moji ideali nisu u koherentnosti sa gubljenjem snova i časti.
Sarađivali ste sa poznatim novosadskim muziĉarima koji su takođe pratili i radili sa Balaševiċem, Dudom Bezuhom i A. leksandrom Dujinom, kakvo iskustvo iz tog perioda nosite?
Sarađivao sam sa dosta dobrim muzicarima i ljudima, pre svega. Aleksandar Dujin je svirao klavir na mom prvom LP “Ne daj mi samom kroz noć”. Pored njega pripomogli i ukrasili neke pesme Zoran Kina Alvirović, Lado Leš je programirao ceo album, Dragan Milović. Album je snimljen u “Studiju M” Radio Televizije Vojvodine. Objavljen pod etiketom PGP-RTS .Lep period ,sticanje novih iskustava i učenje producentskog zanata od Jan Šaša. Prvi solistički koncerti ,gostovanja na radiju , televiziji…
Duda Bezuha je moj drag prijatelj i dosta mi je pomogao u stvaranju dva albuma. “Kad tišina govori” I “Noći od pjesme”. Sjajan muzičar i producent. Često me znao ugostiti u svome domu na Zvezdari. Razumeo je moju poetiku i kroz bravuroznost nota stvarao prelepe aranžmane koji su doprinosili izdvajanju moga glasa i svega onoga o čemu pevam. Pre 2-3 godine ovako na daljinu razmenjujući mejlove snimili smo 6-7 kompozicija u sweet jazz điru. Za svoju dušu. Neke od tih pesama ukrasili su Aleksandar Banjac kao i Vasil Hadžimanov. Veliki respekt za sve umetnike koji su pripomogli da moje pesme zvuče šansonjerski autenticno.
Zašto nikada Vaš prvi album nije ugledao svetlost dana, govorim o albumu ” Detelinara” a kasnije još jedan 2006.?
Album “Detelinara” snimljen je u istoimenom studiju, čiji je vlasnik bio Aleksandar Kravić, dugogodisnji bas gitarista pratećeg benda Đ.Balaševića.Odustao sam jer sam bio pri mišljenju da je nezreo. I danas smatram da je tako..
Drugi album od koga sam odustao je “Limbo” koji je snimljen u Zemunu sa mojim prijateljem Novicom Bojić Nokašem. Sjajno je to zvučalo ,italijansko mediditeranski gde po senzibilitetu i pripadam. Ali to je bila muzika koja se nije uklapala u trubadurski koncept moje karijere. Te pesme su bile odlične. U prilog govori fakat da su završile na albumima Zeljka Vasića, Saše Kovačevića. Nije mi žao. Pesme žive a izvode ih vrsni pevači.
Kakve uspomene nosite iz perioda saradnje sa Cobijem, grupom ” Pro arte”? To je bio kraj devedesetih?
Peca Popović , ugledni rok kritičar ,novinar i kolumnista me upoznao sa Vladimirom Savčićem Čobijem. Od prvog rukovanja znao sam da ćemo biti dobri saradnici i prijatelji. Napisao sam muziku i stihove za njegova dva poslednja albuma. Osvajali smo nagrade na svim festivalima ,putovali svirali i učvršćivali prijateljstvo. Sjajan pjevač ,zabavljač. Harizmaticni “Bucko” je bio zvezda bivše zemlje ,Sovetskog saveza i drugih evropskih područja. Čuvam mnogo lepih uspomena iz tog perioda. U knjizi “Hamlet od Tribunije” posvetio sam mu jedno podglavlje nazvavši ga “Epitaf za moga druga”.
Još jedan zanimljiv podatak je i da su Vaše pesme od 1993. godine zastupljene na svim muziĉkim festivalima, inače zamolila bih i da prokomentarišete nagrade koje ste dobili , eto recimo na Budvanskom festivalu…sto sa Čobijem što sa Sergejem Ćetkovićem..
1993 na Budvanskom festivalu moju pesmu “Ljubavi mi daj” izvodio je tada najpopularniji novosadski pevač Dragan Milović i grupa “Ruža sa Dunava”. Posle sam bio autorski zastupljen na svim tadašnjim festivalima. Čobi je osvajao nagrade na Budvanskom festivalu -3-, na “Kotor festu-2 ,Segej Ćetkovic –Budva-, Kornelije Kovač ,kao pevač na “SUNFLOWER” festivalu, Momčilo Grujičić na festivalu “Sunčane skale”. Moja nagrada za kantautorski album “Davorin & Indexi”. Jos nekoliko priznanja na dečijem festivalu “Prvi aplauz” Banja Luka, koje sam dobivao kao stihotvorac na kompozicije Boba Vučura. Dušan Svilar na festivalu “Beogradsko proleće” …
Ono što je za mene bila novina dok sam ĉitala vašu biografiju je i podatak da ste Vi sa Marinom Tucaković napisali kompletan album za grupu “Smak” i Borisa Aranđelovića 2000. te godine, a iste i objavili svoj sopstveni…recite nam nešto o opširnije o tome?
To je bio solo album Borisa Aranđelovića za koji je muziku pisao Miodrag Bata Kostić -ex YU grupa-Terusi- , a Marina i ja smo radili po pola albuma stihove. Istina je da je kompletna postava grupe “Smak” odsvirala taj album,koji je snimljen u studiju “Košutnjak”. Nažalost Boris se ubrzo razboleo i nije mogao ispratiti promovisanje albuma. Jedno lepo iskustvo I druženje sa umetnicima kao što su članovi grupe “Smak’.
Album “Kad Tišina govori” snimljen je u studiju 5- PGP RTS koji je i objavio CD. Subjektivno, moje najbolje ostvarenje. Uglavnom akustičarski pristup pesmama. Duda Bezuha gitare, Ivan Aleksijević klavir, Dragan Ivanović bas, Petar Radmilović bubnjevi , Gabor Bunford saksofon. Sa albuma se izdvojilo nekoliko numera, “Vozovi”, “Opet je na tebe noć mirisala, “Kad je covjek sam”.. Sve u svemu najcelovitije izdanje zaokruženo istim senzibilitetom ,pristupom i zvukom.
Instrumentalni album, Zbirka poezije ”Azil”, učesnik Dučićevih večeri poezije u vašem Trebinju, autor nezvanične himne svog grada…od svih ovih nabrojanih podataka, gde se najviše pronalazite, otkud Vam toliko energije?
Objavio sam četiri zbirke poezije i roman “Hamlet od Tribunije”. Na svu sreću jos imam prijatelje koji su na svaki način voljni podržati ove moje “hirove”. Prvenstveno mislim na Zorana Jankovića i kompaniju “IBS” koji razumeju kako problematiku autorstva ,tako i rešavanje izdavaštva.
Zadovoljstvo je nastupati i biti umetnički učesnik večeri koje su posvećene našem sugrađaninu, velikom pesniku i misliocu Jovanu Dučiću.
2002 sam imao prvi solistički koncert u svom gradu i evo do danas održao jos pet- šest. Sve to uz pomoć kompozitora i pijaniste Boba Vučura. Trebinje je pokazalo da voli svoju decu , Zahvaljujem sugrađanima na lepom odnosu prema mome stvaralaštvu.
Pesma “Trebinjska” nastala je u Beogradu od nostalgičnog nesna. Nije važno da li je “nezvanična himna”, draže mi je što više nije samo moja, nego svih onih koji vole ovaj grad i nose ga u srcu.
Na početku intervjua rekao sam da sam lenj i mislim da sam mogao više stvarati. Zahvalan Bogu na talentu ,ali mogao sam uzvratiti sa još više rada.
Dva instrumentalna albuma – “Šum nevidljivog sveta”– i “Winter nights”– stvorena su kroz želju ambijentalnog pristupa mog delovanja. Zapravo instaliranje svakog novog vst instrumenta navodilo me da se oprobam u Chillout muzici. Instrumentalna muzika ne odredjuje prostor ni mesto. Možete slediti njen ton u sopstvenom pravcu. Nekoliko numera je zastupljeno na Novosadskoj televiziji kao podloga za određene emisije…
“Instrumentalna muzika ne odredjuje prostor ni mesto. Možete slediti njen ton u sopstvenom pravcu”
Da li ste ponosni na svoj grad i koliko je isti ponosan na Vas?
Svakako da jesam. U proteklih desetak godina Trebinje dozivljava turistički procvat i svakim danom je lepši. Drago mi je da dolaze turisti iz celog sveta i nose drage uspomene iz našeg grada. Da li je ponosan na mene? Ne znam? Možda je previše stidljiv i ne pokazuje tu emociju ili sam ja razmažen pa ne priznajem da je to neistina. Nikada nisam odmeravao našu uzajamnost ,ljubav, niti pravio razliku od dobijenog i zasluženog. Naći će se neka libela koja će poravnati vrednosti. Takav usud rešava samo vreme i to je jedina istina.
Strahovi su deo našeg bila. Što su otkucaji brži oni postaju razdražljiviji. Zato uspori . Veruj i ne boj se.
Šta Vas čini srećnim, šta Vas pokreće u ovim smutnim vremenima…kada uprkos svemu, rekla bih, pripremate zbirku poezije, album, zaista impresivno i ambiciozno moram priznati…?
Upravo ste odgovorili. Kroz mutna vremena, pandemiju, spas nalazim u onom što mi je najbliže. Note i reči. Tehnološka pomagala u smislu studija imam, tako da je to sklonište od zbilje i tajni sastanci sa snovima. Nekada uspešni, nekada manje važni ali naša veza je neraskidiva. Tu se suočavam sa iskrenošću i svime sto me tišti ili usrećuje. “Česma jos radi “. Ja odvrćem slavinu i nikada ne znam šta će iscureti. Uglavnom, zadovoljan sam i kada stvorim nešto što mi se ne sviđa, znam da ce poslužiti neki deo za sledeću kompoziciju. Nosim se mišlju da na you tube kanal neke demo snimke iz razloga što bolje, iskrenije zvuče od završnog, isproduciranog snimka. Suština umetnosti je preneti osećanja . Tehnologija je tu da pripomogne ali nije neophodna. Jer umetnost i jeste stvorena zbog prepoznavanja i prisećanja.
Suština umetnosti je preneti osećanja. Ko Vam je od ljudi sa kojima ste sarađivali, a tu su pored gore navedenih i Željko Vasić, Saša Kovačević, Goca Tržan, “Ok band”, bio najzahvalniji za saradnju?
Svi su na svoj način različiti, sa druge strane slični i profesionalni. Pevači koje ste nabrojali imaju svoj identitet, boju glasa i jedinstvenost. Sa svima sam u dobrim komunikacijama i drago mi je sto smo sarađivali i što su uvrstili neke moje pesme na njihove albume. Moram napomenuti saradnju sa Vilijom za koju sam pisao pesme na njenom prvom albumu kao i sa Vidanom Stolićem sjajnim pijanistom koji je ukrasio par novih pesama.
Lepu saradnju u novije vreme imao sam sa čuvenim producentom i kompozitorom Branom Likićem, tvorcem zvuka sarajevskih grupa Merlin, Crvena jabuka, Valentino, Plavi orkestar… Brano je zaljubljenik poezije i komponovao je moju pesmu” Nevidljiva voda” koja se našla na njegovom novom albumu.
Nova zbirka poezije je u zavrsnoj fazi pod radnim naslovom” Raskovnik”
Za kog bi sada napisali pesmu?
Kantautori su Vam čudan soj . Uglavnom pišu za sebe. Eto, ponekad se desi da se neka pesma “otrgne” i da je snimi neko drugi.Teze su malo zamenjene i sada svi pokušavaju biti kompozitori i producenti. Verovatnoća je ta da nam je stanje u muzici baš tako kako oni stvaraju. Uloge su davno podeljene pa bi se trebali držati tog načela. Ali pravila odavno ne važe i bespredmetno se suprostavljati tom izboru. Salonski maniri ne vrede kada nema salona. Demokratska plitkost je odavno rešena mišljenjem Endi Vorhola ,da će svako imati svojih petnaest minuta. To vreme živimo i koliko god se uspinjali kroz pobunu uma ,ništa se neće promeniti.
Treba verovati da još postoje adrese na koje će stići neka pesma ili lepa misao.
Neostvarena želja? Najveći strah (ako postoji)?
Želje uvek postoje i one su neraskidiva nit naših snova i htenja.Dosta njih sam prepoznao i srećan sam da je tako. Mislim da je najvažnije pronaći ravnotežu i mir, jer onda se i svaka neostvarenost lakše podnosi. Strahovi su deo našeg bila. Što su otkucaji brži oni postaju razdražljiviji. Zato uspori . Veruj i ne boj se.
Šta biste poručili ženi koju volite, eto recimo kroz stihove svoje pesme?
Poruke su odavno poslane kroz moje stihove i note. Neke još putuju i bude moju nesigurnost da će naći odredište. Ostaje nam svet stvarnosti i snova. Ostaje nam umetnost koja potvrđuje sve ono najbolje u čoveku. Nadu,veru, ljubav ,lepotu. Molitvu. Ono što sanjamo i čemu se nadamo.
(VibracijaClub, Isidora Stojanović)
